Lako mi je sa nemirom, ne mogu da umirim mir
Sada mogu da se okrenem i razmislim o malim stvarima
koje cine moj zivot sjajnim.
Ovaj momenat je savrsen. Momenat kada shvatam da tamo
ima neko, neko iza drveca i planina,
iza mora i okeana,
on, jedan.
Osecaj kada sam spremna
biti iskrena. Kada sam spremna voleti ono sto mi je
vec davno utkano na
nebu, na dlanu, na okeanu. Trebala bih da
se drzim ovoga. Ove savrsenosti trenutka. Trebala bih da molim da ne prodje.
Molicu se.
On je uvek bio tu. Smejao mi se dok sam mu srce slamala. Spreman je da me ceka
zauvek. Znala sam da me voli
krisom. A ja se nedam. Necu. Ne mogu. Ne umem.
Kad si toliko naviknut
na lose, jednostavno
dodjes u fazu da te strah bilo cega sto izgleda kao da bi moglo biti dobro.
Jer, mora da je zamka. I naravno
da je zamka. Jer, dobre stvari ne postoje. I onda je bolje ne zagristi uopste,
ko zna, mozes se otrovati. A
to sto ces ostat gladan ako ne zagrizes.. pa, duze se zivi kad si gladan nego
kad se otrujes. To sto zivot u gladi i nije bas prijatan.. ah, bar je zivot!
Kad se naviknes na lose, izmisljas razloge
zasto dobro ustvari i nije bas toliko dobro. I zasto neces nista da menjas. I
zasto ti je bas solidno tako kako jeste.
Dok se opet ne vrati on. Dodje mi da osamarim samu sebe. Koga lazem da ne umem?
Kada umem mnogo vise nego sto realno treba, koga to cekam da me promeni? Srecan
je onaj ko ume da voli,
dozvoli da bude voljen. Onako
kao on, da me zavodi, da se igra sa mnom, hrani moju mastu, da je duhovit, da
mi pruzi slobodu, oprosti mnogo toga, da ume da shvati, da mi dopusti da ja
budem ja. Onako cudan,
misteriozan, pozeljan. Moj. Kada si toliko naviknut na
lose treba iz sveg glasa da se zahvalis onom koji ti skloni strah i podseti te na..
